Мајка Кезуновића – јунакиња
У дубинама времена, међу сјенкама прошлости, скривена је прича, неиспричана. О Мајци Кезуновића, жени храброј и јунаку, која је неустрашиво крочила путем оданости и без страха.
Прије двјеста љета, у брдима Бјелопавлића, судбина је њен живот испреплела с тајном судбином.
Некада је моћни Његушки поп кроз село шаптао, да „ископа“ кућу Кезуновића, блистави дом њихов.
Но храброст у Гаврилу, оцу дјеце и супругу, побједу донесе, и борбу наставише храбро. Јер код Никшића, у боју горком и страшном, Брђани су с Русима кренули, јуначки се суочили.
Успјех је био у рукама Петра Петровића, који Црногорце повуче из битке.
Гаврило, храбри јунак, сањао је о мјесту своме, Горњој Зети, гдје ће круну поставити на главу. Брђани и Црногорци, њихова браћа са Приморја, снивали су о круни Немањића и слави неизмјерној.
Прича Мајке Кезуновића не стаде ту. У срцу њеном, снага и љубав пронађоше склониште. Под заштитом славне Романије, усред дивљине и тишине, она сакри своје дичне праунуке, своје благо неизмјерно.
Далеко од Цетиња и опасног попа с Његуша, којег је народ Црногорски слиједио без питања. Уз Кратељ, гдје су нови дом изградили храбро, под туђим именом скривени, не издадоше завјет породични.
Прошло је више од пола вијека тих скривених дана, када Кезуни, бројни и богати, прозваше се опет презименом породичним, поносно носећи име предака храбрих и оданих, завјетовали се да тајну чувају и не одају никада.
Након много година, у срцу једног човјека, искра се запалила, а тајна више није могла бити скривена. Магистарски рад, истраживање у архивима далекој земљи, оживјели су причу о Кезуну, о његовој храбрости невјероватној.
И данас, та прича живи у срцима потомака, који с поносом носе име Кезуновића. Тајна која се чувала вијековима сада је коначно откривена, да се сјећање на Мајку Кезуновића не изгуби никада.
Свјетлост која обасјава ову причу храбрости и оданости, нека нас инспирише да цијенимо наше коријене. Нека нам Мајка Кезуновића буде примјер снаге и љубави, да храбро крочимо стазама властитог идентитета.
Нека се ова неопјевана јунакиња слави, јер је сачувала своје благо усред олуја прошлости. Нека се чује њен глас, нека се преноси прича даље, да не заборавимо храброст и оданост које нам је оставила.
Мајко Кезуновића, тиха јунакињо непозната, твоја прича сада је откривена, и нека живи вјечно. Нека сваки потомак поносно носи твоје име, да се сјећање на твој лик никада не избрише.
Блажо гуслама опјеван
А ох, Блажо, узданице мила
Ко те уби мучки иза плећи?
Уби онај… не смије се рећи
Прелистајмо албуме и подсјетимо се ликова наших Кезуновића
Кезуновић (Ристо) Милош (1900-1986) Видрићи, срез Рогатица, данас општина Соколац. Добровољац. Нема га на списку лица која су добила добровољачку земљу (Архив БиХ), потомци тврде да је био добровољац. Добровољно се ставио на располагање српској војсци док је боравила на подручју Гласинца, а када се повукла на другу страну Дрине отишао је и он заједно с њом. Међутим Аустроугари су га заробили и интерниран је у логор у Араду. Тамо је мобилисан у аустроугарску војску, те упућен на фронт, гдје је рањен и тако избачен из борбеног строја (види Попис аустријских губитака од 31.7.1917.)
У другом свјетском рату је заробљен и интерниран у логор у Њемачку. Након рата се вратио у родно мјесто и доживио дубоку старост, а у браку са Тарсом Голијанин је имао шесторо дјеце – четири сина и двије кћери Радомира (страдао као дјечак од 14 година у збјегу у селу Куте од усташа комшија 1942.), Алекса, Данило, Гојко, Бојка и Стана.
Преузет текст из књиге РОЂЕНИ ДА ВЈЕЧНО ЖИВЕ аутора Миланка Чобовића
Đuka moja majka, Lazar/Milutinov (Lazo), Milja žena Lazova, moj otac Vukola, – „KLINJO SA SIKIRICOM“ I JEDINI OD ŽIVIH je Mladen/Slobodanov/Jovanov, Ceca/Vlajka/Jovana, Vera žena Vlajkova i strina Anica.
Nisam siguran, ali mislim da se iza Milje djelimično vidi moj brat Rajko.
Još jednom pozdrav, Božidar
Родослов Кезуновића 
